Ašaninka narod

Ašaninka narod ima dugu istoriju borbe, odbijajući osvajače još od vremena Inka carstva, preko eksploatacije u industriji kaučuka u 19. veku, a posebno stanovnici sa brazilske strane granice bore se protiv ilegalne seče šuma od 1980-ih pa sve do danas. To je narod ponosan na svoju kulturu, vođen snažnim osećajem slobode i spreman da umre kako bi odbranio svoju teritoriju. Ašaninke nisu tek obična pojava zapadne istorije. Njihova sposobnost da usklade tradicionalne običaje i vrednosti sa idejama i praksama “belog sveta,” kao što su one vezane za socioekološku održivost, zaista je za divljenje.

Lokacija i populacija

Područje na kom žive Ašaninke prostire se na širokoj teritoriji, od regiona gornjeg Žuruá i desne obale reke Envira, na teritoriji Brazila, do padina Andskih kordiljera u Peruu, obuhvatajući delove slivova reka Urubamba, Ene, Tambo, Gornji Perene, Pačitea, Pičis, Gornji Ukajali, kao i regije Montana i Gran Pajonal.

Velika većina Ašaninka živi u Peruu. Grupe koje se danas nalaze na teritoriji Brazila takođe potiču iz Perua, a većina njih započela je migracije prema Brazilu krajem 19. veka, pod pritiskom peruanskih kaucera (sakupljača kaučuka). Ovde su Ašaninke smeštene u različitim i nepovezanim autohtonim teritorijama, sve u regionu gornjeg Žuruá.

Reka Amônia, pritoka desne obale reke Žuruá, izvire na teritoriji Perua i u svom brazilskom toku pruža relativno povoljne uslove za plovidbu. U sezoni kiša, putovanje od međunarodne granice do ušća sa Žuruom, smeštenog u opštini Marešal Taumaturgo, traje otprilike deset sati plovidbe motorizovanom kanuom.

Danas, u donjem toku reke Amônia, nalazimo Ekstraktivistički rezervat* gornjeg Žuruá (desna obala) i jedno naselje Instituta za kolonizaciju i agrarnu reformu (levа obala), dok se u gornjem toku, na obe strane reke, nalazi autohtona teritorija Kampa do Rio Amônia.

Podaci popisa koje su sproveli antropolozi koji su proučavali ovaj narod pokazuju veliku varijabilnost u zavisnosti od autora, koji ističu poteškoće u određivanju ukupnog broja stanovnika. U Peruu, podaci se razlikuju, zavisno od izvora i vremena istraživanja, od 10.000 do više od 50.000 pojedinaca. Bez obzira na ove hipotetičke procene, svi autori naglašavaju demografski značaj Ašaninka naroda i predstavljaju ovu grupu kao jedan od najvećih autohtonih populacionih kontingenata peruanske Amazonije, pa čak i čitavog amazonskog basena.

Prema popisu iz 1993. godine Instituta za statistiku i informatiku (INEI), narod Ašaninka u Peruu broji 51.063 pojedinca raspoređenih u 359 zajednica, što ih čini najbrojnijom autohtonom populacijom peruanske Amazonije (Zolezi 1994: 15). U Brazilu, istraživanja koja su sproveli antropolozi, autohtone organizacije i Funai takođe pokazuju velike varijacije zbog nedostatka preciznih zapisa. Uz ove tehničke poteškoće dolazi i izražena migraciona tendencija, karakteristična za tradicionalno društvo Ašaninka, što otežava preciznija istraživanja. Uprkos tim poteškoćama, nevladina organizacija CPI-AC procenila je da populacija Ašaninka koja živi na teritoriji Brazila broji oko 869 osoba.

Prema podacima CPI-AC, populacija Ašaninka u oblasti reke Amônia 2004. godine brojala je ukupno 472 osobe, što predstavlja otprilike polovinu svih Ašaninka koji žive u Brazilu. Više od 80% ove populacije danas živi u selu Apiwtxa ili u njegovoj blizini (na manje od trideset minuta vožnje motorizovanom kanuom). Putem reke, selo Apiwtxa je udaljeno približno 80 kilometara od Marešal Taumaturga i 350 kilometara od Kruzeira do Sula. U vazdušnoj liniji, udaljenost iznosi oko 30, odnosno 180 kilometara. Ovo selo je osnovano 1995. godine, u donjem delu autohtonih teritorija, blizu granice sa Ekstraktivističkim rezervatom gornjeg Žuruá i naseljem Instituta za kolonizaciju i agrarnu reformu.

Takođe prema podacima CPI-AC, autohtona teritorija reke Breu imala je 2004. godine populaciju od 114 Ašaninka. Na autohtonoj teritoriji Igarape Primavera živela je u to vreme 21 osoba, dok je u autohtonoj teritoriji Kampa do Rio Envira bilo 262 pojedinca.

Ime i jezik

Ašaninke pripadaju jezičkoj porodici Aruak* (ili Arawak). Oni su glavni predstavnici sub-andskih Aruak naroda, među kojima su takođe Matsiguenga, Nomatsiguenga i Janesha (ili Amueša). Iako postoje dijalekatske razlike, Ašaninke pokazuju veliku kulturnu i jezičku homogenost.

*Aruak (ili Arawak) jezička grupa obuhvata više jezika koje govore narodi koji žive u različitim delovima Južne Amerike i Kariba. Smatra se da su Aruak jezici, koji uključuju Ašaninka, Taino i Lokono jezike, među najstarijima u Amazoniji, sa poreklom koji može da se prati do više hiljada godina unazad. Ova jezička porodica obuhvata mnoge etničke grupe koje su danas uglavnom rasute po šumama Amazona i nekim karipskim ostrvima.

Istorijski gledano, narodi Aruak grupe, poput Taíno u Karibima, doživeli su značajan kulturni uticaj dolaskom Evropljana u 15. veku, što je dovelo do smanjenja njihovog broja i asimilacije mnogih zajednica usled bolesti, ropstva i kolonijalne ekspanzije. Međutim, u južnoameričkim šumama, neki narodi su uspeli da održe relativno izolovano postojanje i očuvaju svoj jezik i tradiciju, što je slučaj i sa plemenom Ašaninka na reci Amônia, koje koristi Aruak jezik u svakodnevnoj komunikaciji.

Aruak jezici se danas smatraju ključnim za istraživanje i očuvanje amazonskog biodiverziteta i kulturnog identiteta regiona. Mnogi od ovih jezika su i dalje vitalni, a pojedini narodi uspevaju da prenose jezik i kulturu novim generacijama uprkos izazovima. Pojedini akademski projekti i programi zaštite pomažu u dokumentovanju i revitalizaciji ovih jezika, što doprinosi očuvanju kulturne baštine i razumevanju drevnih tradicija naroda Aruak jezičke grupe.

Kroz istoriju, Ašaninke su identifikovani pod različitim imenima: Ande, Anti, Čunčo, Pilcozone, Tamba, Kampari. Ipak, najpoznatiji su pod nazivom Campa ili Kampa, što je izraz koji antropolozi i misionari često koriste za ekskluzivno označavanje Ašaninka naroda ili sub-andskih Aruak naroda uopšteno – izuzimajući Piro i Amueša narode. Ashenĩka je samonaziv ovog naroda i može se prevesti kao „moji rođaci,” „moji ljudi,” ili „moj narod.” Ovaj termin takođe označava kategoriju dobrih duhova koji obitavaju „na visini” (henoki).

Istorija u Peruu

Istorija kontakta između Ašaninka naroda i „belog sveta” veoma varira u zavisnosti od regiona. U Peruu su neki lokalni Ašaninka narodi bili u kontaktu s kolonijalnim misionarskim delovanjem još od kraja 16. veka, dok su drugi uspostavili kontakt s nacionalnim društvom tek krajem 19. veka, u periodu eksploatacije kaučuka i gume.

Možemo podeliti istoriju kontakta Ašaninka sa belcima u dva velika perioda: kolonijalno doba, koje je uglavnom obeleženo misionarskim pohodima u centralnu džunglu, i period nezavisnog Perua, obeležen širenjem industrije gume koja je oblikovala različite delove Amazona, kao i prisustvom novih segmenata belog društva među autohtonim populacijama. Iako su kontakti sa belcima duboko promenili život Ašaninka, istorija, konflikti i poteškoće ovog autohtonog naroda nije započela dolaskom Evropljana.

Trgovina i rat u Centralnoj džungli

Ašaninke su prisutni u centralnoj peruanskoj džungli najmanje 5.000 godina. Teritorija sub-andskih Aruak naroda graničila se sa centralnim delom carstva Inka, dok su u amazonskom regionu granice između Aruak naroda i Pano grupa bile manje definisane (obe grupe su Inke nazivali Anti). U svojim istraživanjima, francuska antropološkinja Renard-Cazevitz (1985; 1991; 1992) pokazala je kako su se ove tri grupe razvijale odnose susedstva koji su, u zavisnosti od okolnosti, imali prijateljski ili ratoborni karakter.

Trgovina i rat pre dolaska Španaca

Iako u manjem obimu, pre dolaska Španaca postojale su stalne trgovačke mreže u vreme mira između naroda nizijskih oblasti i Inka, a Ašaninke su aktivno učestvovale u ovoj trgovini. Tokom letnjih meseci, delegacije amazonskih Indijanaca putovale su do najbližih gradova Inka s proizvodima iz šume: životinjama, krznom, perjem, drvetom, pamukom, lekovitim biljem, medom… Zauzvrat, Anti su se vraćali na svoja područja s tkaninama, vunom i, pre svega, metalnim predmetima (zlatnim i srebrnim nakitom, sekirama). Mnogi od tih proizvoda distribuirani su unutar mreža srodstva i u međuplemenskoj trgovini unutar Amazonije. Osim ekonomskog značaja, nabavka retkih i vrednih dobara bila je način obezbeđivanja mira, uspostavljanjem političkih saveza među trgovcima, pa čak i stvaranjem srodničkih veza.

Uprkos ovim razmenama, periodi mira često su se smenjivali s ratovima, jer je carstvo Inka stalno težilo osvajanju džungle i njenih stanovnika. Bez obzira na vojnu nadmoć i uporne napore, ekspanzionistički pokušaji carstva Inka ka istoku pokazali su se uzaludnim i katastrofalnim. Kada bi se pretnja Inka intenzivirala, „narodi šume“, iskusni ratnici prilagođeni svom okruženju (strmi dolinama, teško dostupnim šumama i rekama), mobilisali su svoje široke mreže saveznika oslonjene na unutrašnju trgovinu nizijskih oblasti i sa lakoćom branili svoje zemlje.

Porodica Ashaninka peca na reci Amônia. Foto: Márcio Ferreira, 1989.

Pre Inka Carstva: Trgovačke i ratne mreže

Pre Inka carstva, temelji međuplemenskih trgovačkih i ratnih mreža unutar Amazonije postojali su sve do kraja 19. veka, polako se urušavajući sa intenzivnijom penetracijom belaca u Amazoniju tokom perioda eksploatacije kaučuka. U ovom trgovinskom i ratnom sistemu, Ašaninke i, generalno, sub-andski Aruak, zauzimali su istaknuto mesto. Njihova privilegovana pozicija proizašla je ne samo iz strateške lokacije između planinskih područja i Pano grupa — što im je omogućilo mobilizaciju „naroda šume“ kada bi pretnja od strane Inka ili belaca postajala jača — već i iz kontrole proizvodnje glavnog proizvoda uključenog u amazonsku trgovinu: soli, koja se među Ašaninka narodom sa reke Amônia naziva tsiwi.

Za narode šume, so je bila veoma tražena roba, poznata po ukusu koji je davala hrani i kao sredstvo za očuvanje hrane u vlažnoj klimi nizijskih područja. U blizini reke Perene, na teritoriji Ašaninka, nalazišta na brdima Cerro de la Sal predstavljala su glavnu izvor snabdevanja za amazonske narode, kao i politički, ekonomski i duhovni centar sub-andskih Aruak. Iako je njihov tradicionalni obrazac naseljenja raspršen, u blizini Cerro de la Sal formirala se veća koncentracija različitih grupa, uključujući Amuesha, Matsiguenga, Nomatsiguenga i, pre svega, Ašaninka.

U ovom scenariju, Anti su vekovima sprečavali masovnu penetraciju ne-amazonskih naroda u svoje teritorije, održavajući granicu između visokih i nizinskih područja relativno stabilnom.

Kolonizacija i pobune autohtonih zajednica

Za razliku od drugih domorodačkih društava Amazona, narod Ashaninka ima dugu istoriju kontakta sa svetom belih, koja je počela krajem XVI veka. Nakon okupacije obale i planina, Španci osvajaju Inka carstvo i započinju svoju penetraciju ka Amazonu. MIsionari negde pominjani i kao Isusovci, Font i Mastrillo prvi su uspostavili kontakt sa Ashaninkama 1595. godine. Istražujući Srednju Amazoniju iz planinskog grada Andamarca, dva pisma koja su misionari poslali svojim nadredjenima predstavljaju prvi dokumentovani izvor o grupi indijanaca Pilcozone, koja se danas identifikuje kao Ashaninka.

Četrdeset godina nakon prvog kontakta koji su uspostavili isusovci, franjevci započinju evangelizaciju domorodačkih populacija Srednje Amazonije, ulazeći severnije, blizu područja Cerro de la Sal. 1635. godine, Jerónimo Jimenez inaugurira dolazak franjevaca, ulazeći u ashaninka teritoriju i osnivajući misiju Quimiri (danas grad La Merced). 1637. godine, organizuje prvu istraživačku ekspediciju reke Perene, ali gubi život kao žrtva zasede Ashaninka. 1648. godine, privučeni mitom o Paititi koji ovo mesto prikazuje kao bogato zlatom, ekspedicija misionara i avanturista kreće prema Cerrou de la Sal, ali ponovo je desetkovana napadom Ashaninka.

I pored uzastopnih poraza, španske ekspedicije se nastavljaju. Raspadanje domaćeg sistema razmene, kroz uspostavljanje misija na strateškim mestima, prvi put se javlja tokom evangelizatorskog poduhvata Biedme, franjevca koji se identifikuje kao prvi istraživač peruanske regije planina.

Nakon što je 1671. godine dobio dozvolu za nove ekspedicije u regionu Cerro de la Sal, Biedma organizuje prvu ekspediciju 1673. godine, ponovo otvarajući misiju Quimiri, koja je do tada bila izgubljena, i osniva Santa Cruz de Sonomoro, čime kontroliše glavne rute pristupa visokim predelima. Godine 1674, Biedma osniva misiju Pichana s ciljem kontrole prolaza domorodaca između reka Ene i Tambo ka Cerrou de la Sal. Ova misija je predata na brigu ocu Izquierdu, a populacija Ashaninka u Pichani, predvođena poglavicom Mangoréom i podržana vođama iz Cerra de la Sal, diže ustanak protiv franjevačke uprave, koja pokušava da zabrani poligamiju, i ubija misionare.

Partidario upotrebe sile za osvajanje domorodaca, Biedma umire 1687. godine tokom još jedne ekspedicije s ciljem osnivanja misije na reci Tambo. Tragična smrt Biedme, verovatno žrtva osvete Pira koji su, prethodne godine, napadnuti od strane Conibo koje je pratio misionar, praktično zatvara reku Tambo za belu penetraciju do početka 20. veka.

Stotinu godina nakon prvih kontakata između Ashaninka i belaca, rezultati španske penetracije su praktično nepostojeći. Napori kolonizatora se nastavljaju tokom 18. veka sa intenziviranjem pritiska na Cerro de la Sal. U nekim misijama, sveštenici uspostavljaju kovačnice i predstavljaju se kao jedini dobavljači metalnih alata kako bi privukli i zadržali pod kontrolom domaće stanovništvo. Ignorisan u vreme Biedme, zahtev franjevaca za izgradnju tvrđava u regionu se ostvaruje osnivanjem, 1737. godine, prve tvrđave u misiji Santa Cruz de Sonomoro.

Veće misije su mogle okupljati stotine domorodaca, ali je udeo domorodačke populacije u tim misijama minimalan. Mnogi Indijanci beže napuštajući misije, drugi radije ostaju izolovani od belaca, dok većina uspostavlja povremene kontakte, obično kroz nekog vođu, sa misionarima kako bi nabavili metalne alate i druge robu. I pored ove opšte konstatacije, postepena podrška Kraljevine franjevcima, kako u naoružanju tako i u novcu, povećala je španski pritisak u Centralnoj Amazoni, a množenje misija imalo je značajan uticaj na način života domorodačkih populacija, postavljajući temelje za pobune. U očima domorodaca, život u misijama takođe je povezan sa smrću i terorom bolesti.

Obrazac naseljavanja koji su nametale misije prvo se manifestovao kroz sedentarizaciju i obavezno suživot u multi-etničkim selima sa heterogenom populacijom karakterisanom vezama srodstva, ali i unutrašnjim sukobima i rivalstvima. Gubitak slobode, suštinski deo ashaninka života, pojačao se zabranom poligamije. Kao što je primetio Bodley (1970: 4-5), tokom prvih vekova španske konkvista, uloga vođa bila je odlučujuća za uspehe i neuspehe misija. Dok je distribucija dobara vođama omogućavala misionarima da izvrše određenu kontrolu nad populacijom, ponašanje vođa je često osporavalo hrišćanski ideal. Poligamija, kao atribut prestiža za vođe, smatrana je od strane franjevaca kao skandalozno socijalno ponašanje, koje otkriva haotičnu primitivnu promiskuitet.

U ovom kontekstu, indijanska pobuna koju je predvodio Juan Santos Atahualpa zauzima posebno mesto u peruanskoj istoriji i zaslužuje posebnu pažnju. Kroz ovu pobunu, Indijanci iz Centralne Amazone, a posebno Ashaninka, vraćaju svoju političku autonomiju i celovitost svog tradicionalnog teritorija, koji je postepeno prepuštan belcima. Atahualpa, predstavljen kao andinski mestizo ili Quechua Indijanac, navodno je primio religijsko obrazovanje u Kusku i putovao po Evropi i Africi (Angola i Kongo) sa jednim jezuitskim sveštenikom. Stiže u Kuisopango, u srcu Gran Pajonal-a, u martu 1742. godine, u pratnji vođe Pira. Samoproklamovani Inka ili “sin Božiji”, Atahualpa želi da obnovi svoje izgubljeno Kraljevstvo i protjera intruze uz pomoć svojih indijanskih braće, ujedinjenih u borbi protiv belaca.

S vestima da dolasku Mesije oslobodioca, indijanski poslanici šalju se iz Gran Pajonal-a i šire vest po Centralnoj Amazoni i susednim visokim predelima. Indijanci odgovaraju na ovu poruku, i ubrzo, franciske misije se napuštaju. Ashaninka, Amuesha, Piro, Conibo i druge grupe konvergiraju ka Gran Pajonal-u, ohrabreni nadom da će videti sina Božijeg. Indijanci iz planinskih predela pridružuju se pokretu, a pan-indijanska pobuna se organizuje u Centralnoj Amazoniji. Juan Santos Atahualpa poziva Špance i Afrikance da se povuku u visoke predjele. Poziv je odbijen i oružani sukob postaje neizbežan.

Između 1742. i 1752. godine, sukobi između Indijanaca i španskih trupa se množe, pružajući pobunjenicima niz pobeda koje su obezbedile političku autonomiju indijanaca iz peruanske Centralne Amazone i neokrnjivost njihovih tradicionalnih teritorija više od jednog veka. Revolucionarni ideal Atahualpe nije se ograničavao samo na nizije, već je želeo da ujedini sve Indijance protiv “ne-Indijanaca”.

Tokom decenija koje slede pobuni Atahualpe i Anti, peruanska Centralna Amazonija ostaje pod dominacijom Indijanaca. Španci se ograničavaju na kontrolu puteva ka visinama i zaštitu svojih pozicija u planinama. Na donjem Ucayali, misionari uspostavljaju trgovinu sa rečnim grupama Pano, ali je teritorija Ashaninka nedostupna belcima. Kada Peru stiče svoju nezavisnost 1822. godine, Amazonija ostaje u velikoj meri nepoznata; tajanstvena i preteća zemlja čija je integracija neophodna za konsolidaciju nove nacije.

Ashaninka i ekonomija kaučuka

Ponovno osvajanje peruanske Centralne Amazonije postepeno se organizuje iz regije Chanchamayo prema Cerrou de la Sal i Pereneu. Iako se nastavlja rad započet od strane Španaca u prethodnim vekovima, nova peruanska kolonizacija uzima nešto drugačiji smer, vođena pre svega ekonomskim i političkim interesima, a sekundarno religijskim ili civilizacijskim.

Prvi korak u rekonstrukciji, vojna ekspedicija je organizovana 1847. godine u pravcu Cerrou de la Sal. I pored otpora domorodaca, vojnici, uz prisustvo andinskih kolonista, osnivaju tvrđavu San Ramón, uspostavljaju nova naselja i postepeno ponovo preuzimaju kontrolu nad ashaninka metalurškim radionicama.

Kolonizacija doline Chanchamayo, Perenea i Cerrou de la Sal podstaknuta je vladinom politikom koja olakšava migraciju andinskog porekla i pruža podsticaje za stranu imigraciju.

Godine 1891. peruanska vlada dodeljuje 500.000 ha zemlje smeštenih uz obale reke Perene britanskoj Peruvian Corporation. Ova kompanija je zadužena za razvoj područja, prvenstveno kroz plantaže kafe, u koje su stotine Ashaninka postepeno uključene kao radna snaga.

Premesteni u Gran Pajonal i nizinske oblasti ili okupljeni u poljoprivrednim kolonijama, Ashaninka polako popuštaju pred sve prisutnijim belim naseljenicima. Krajem 19. veka, Peruanci kontrolišu Cerro de la Sal i počinju industrijsku proizvodnju ovog proizvoda. Dok gubitak soli najavljuje ekonomsku zavisnost, dramatična priča zahvata niske predele peruanske Amazone i duboko menja život domorodačkih populacija: bum kaučuka.

Potraga za gumom, autohtonom vrstom u Amazoni, duboko je promenila istoriju regije i imala dramatične posledice za domorodačke populacije. Niske peruanske zemlje, kao i Acre, bile su poprište istrebljenja raznih domorodačkih naroda. Ova eksploatacija započinje 1870-ih godina i dotiče Ashaninka u oblasti Alto Ucayali. Važno je napomenuti da je glavna proizvodnja gume u ovoj oblasti caucho (Castilloa elastica), a ne seringa (Hevea brasiliensis). Iako je kvalitativno inferiorna u odnosu na seringu, caucho se odlikuje itinerantnim karakterom proizvodnje, koji zahteva stalnu mobilnost radne snage u potrazi za drvećem koje daje lateks.

Za razliku od seringueiroa, koji se nastanjuje u seringalu i svakodnevno prolazi putevima do svog mesta kako bi prikupio lateks od hévea, ekstrakcija caucha zahteva sečenje drveta i dovodi do stalne teritorijalne ekspanzije radne snage, kako se proizvodnja svake oblasti iscrpljuje. Iako su metode ekstrakcije različite i ekološki uticaj je destruktivniji u slučaju caucha, ekonomija gume, kako u slučaju seringa, tako i caucha, zasniva se na istom ekonomskom sistemu: aviamento ili habilitación.

Na habilitaciji, kao i u aviamentu, cela ekonomija gume je strukturirana kroz hijerarhizovani lanac dugova koji povezuje različite posrednike. Na samoj osnovi, tj. u odnosu gazda/proizvođač, novac ne cirkuliše i služi samo kao apstraktna referenca za uspostavljanje duga, koji se stalno aktivira kroz kupovinu i obezbeđivanje novih dobara u zamenu za proizvedenu gumu. Fiktivne cene određuje gazda proizvoljno s ciljem da drži svoje radnike pod svojom kontrolom kroz upravljanje dugom koji nikada ne sme biti otplaćen. Ovaj moderni sistem ropstva, aviamento, vezuje seringueiroa za seringal i gazdu seringalista. Slično tome, habilitación uspostavlja, kroz večni dug, odnos zavisnosti između gazde caucheira i njegovih radnika. Iako je razlika važna, osnovna razlika između eksploatacije caucha i seringa zapravo leži u mobilnosti koja postaje neophodna u sistemu caucheira, ali ekonomska struktura koja osnova i usmerava proizvodnju gume, na opšti način, je identična.

Eksploatacija caucha u peruanskoj Amazoniji povezana je sa krvavim figurama velikih gazda poput Carlosa Scharfa ili Julija Cesara Arane. Ovaj poslednji je imao “carstvo” u regionu Iquitos, ali istorija je izabrala Carlosa Fitzcarralda kao “Kralja caucha”. Fitzcarraldo se sklonio među indijance Gran Pajonala nakon što je optužen za špijunažu za Čile i osuđen na smrt od strane peruanskih vlasti. Ashaninka ga su tumačili kao “Mesiju” koji se vratio, i preciznije, kao personifikaciju duha amachénka poslatog od strane Pawa (demiurg ashaninka). Fitzcarraldo je uspeo da okupi pod svojom kontrolom nekoliko Ashaninka, kojima je uzvraćao oružjem. Uz Campa se pridružuju Piro i neki mestici, čime se formira “prava milicija” koja omogućava Fitzcarraldu da kontroliše proizvodnju caucha na širokom području. Smrt Fitzcarralda tokom brodoloma na Alto Urubambi 1897. godine zatvara avanture jednog lika odgovornog za krvave pohode koje su obeležile istoriju ovog regiona. Eksploatacija caucha izazvala je decimaciju mnogih domorodačkih populacija. Pored korišćenja tradicionalnih rivaliteta među grupama, Fitzcarraldo je podsticao unutrašnje sukobe među Ashaninka, kršeći zabranu unutrašnjeg rata unutar grupe.

Od 1912. godine, ekonomija caucha postepeno ulazi u krizu usled opadanja cena gume na međunarodnom tržištu. Institucionalizovane pohode gazda caucha smanjuju se tokom prvih decenija 20. veka, sve do potpunog nestanka. Sa napretkom peruanske kolonizacije u amazonskom regionu, mnogi Ashaninka počinju da rade u različitim ekonomskim aktivnostima koje promovišu belci: farme, poljoprivreda, kafa, lov, drvo, caucho…

Suočeni sa nasiljem ekonomije caucha, mnogi Ashaninka su takođe koristili oružje u borbi, neki su migrirali u pogranične oblasti Brazila i Bolivije, dok su drugi pronašli zaštitu u protestantskim i evangeličkim misijama.

„Gringos“ i „komunisti“

Za mnoge Ashaninka, severnoameričke misije koje su se multiplicirale u peruanskoj Amazoni tokom 20. veka predstavljale su oblik zaštite od gazda cauche i ropstva. Godine 1921. godine, Stahl, misionar Adventista sedmog dana, osniva misiju na Alto Perene i najavljuje Apokalipsu i dolazak Hrista na zemlju. Mesijanstvo postepeno privlači oko dve hiljade Indijanaca iz regija Perene, Tambo, Pango i Gran Pajonal (Bodley 1970: 114).

Najavljeni događaj se ne ostvaruje, a polako većina Ashaninka se udaljava od misionara. Tokom narednih decenija, misije se multipliciraju. Putem Summer Institute of Linguistics, South American Indians Missions i posebno Seventh-Day Adventist, prisustvo severnoameričkih misionara se intenzivira među Ashaninka i dostiže rekordne brojke.

Indijanska mesijanska tradicija takođe je aktivirana u uključivanju Ashaninka u Movimiento de Izquierda Revolucionaria (MIR). Dolazak MIR-a 1965. podelio je zajednice, ali su neki Ashaninka na kraju postali deo revolucionarnih trupa. Oružana borba bila je kratka, a pobunjenici su brzo i strogo suzbijeni od strane vojnika uz ekstremnu nasilje: sela su bombardovana napalmom, a sprovodile su se torture i egzekucije. Vođeni proročanstvima šamana, Ashaninka su u Lobatónu, vođi pokreta u regionu, videli povratak Itomi Pawa, sina Božijeg, i nadu za bolju budućnost (Brown & Fernandez 1991).

Tokom 1980-ih, revolucionarni gerilski pokreti, disidentni od peruanske levice, ponovo su ušli na teritoriju Ashaninka. Sendero Luminoso (SL), osnovan 1969. od strane Guzmana, započeo je svoju maoističku propagandu u Selva Central, takmičeći se sa Movimiento Revolucionario Tupac Amaru (MRTA), preostalim delom MIR-a. Boreći se jedni protiv drugih za kontrolu ruralnog stanovništva i trgovinu kokainom koja podržava njihove akcije, oba pokreta su postavila temelje oružane revolucije protiv peruanske vlade koja je postepeno organizovala kontra-insurakciju.

Stanje rata koje je karakterisalo peruansku Amazoniju krajem 1980-ih i početkom 1990-ih imalo je katastrofalne posledice po Ashaninka: ubistva lidera, torture, prisilno indoktriniranje dece, vojnu obuku, egzekucije… Godine 1990, SL je imao apsolutnu kontrolu nad regionom Ene i Alto Tambo, a naredne godine oko deset hiljada Ashaninka je živelo pod vlašću gerilaca (Espinosa 1993b: 80-82).

Suočeni s ovom situacijom nasilja, reakcija Ashaninka bila je aktivna i raznolika. Neki su sarađivali, drugi su se povukli iz područja sukoba, dok su mnogi ratovali sa svojim oružjem, organizujući kontraofenzivu i objavljujući rat “komunistima” iz MRTA i SL-a. Kroz nove oblike političke organizacije predstavljene modernim indijanskim asocijacijama, Ashaninka su reinterpretirali stare modele ratnih konfederacija, korišćene uspešno za obuzdavanje inkaskog ili španskog ekspanzionizma. Suočeni s pretnjom, politička alijansa Aruak subandina se organizovala i ponovo institucionalizovala rat protiv zajedničkog neprijatelja.

Trenutno, Ashaninka se nalaze na brazilskoj teritoriji u Alto Juruá. Potekli su iz Perua i danas su smešteni na obalama reka Amônia, Breu, Envira i u igarapé Primavera, ali je teško precizno utvrditi istoriju naseljavanja Ashaninka u ovom regionu. Informacije iz regionalne historiografije su nejasne i daju malo naznaka o prisustvu ovog naroda na brazilskom tlu.

Francuski sveštenik Tastevin je tokom prvih decenija 20. veka obavio nekoliko putovanja u Alto Juruá i pronašao grupe Ashaninka u podnožju brda Contamana, na izvorima reke Juruá-Mirim, pritoke leve obale Alto Juruá. U svom mapiranju indijanskih grupa u Acre-u, zasnovanom na izvorima putnika i kroničara, Castelo Branco (1950: 8) tvrdi da su Kampa već lutali tim područjem krajem 17. i početkom 18. veka.

Populacija koja se danas nalazi na reci Amônia potiče iz različitih horizonta i rezultat je uzastopnih migracija. Pored preseljavanja stanovništva u pravcu Peru-Brazil, preko Alto Juruá, tokom 20. veka zabeležene su i razne migracije Ashaninka sa reke Envira i Breu ka reci Amônia. Iako su neke porodice Ashaninka od 1930. godine stabilno živjele na reci Amônia, postoje rodbinske veze koje povezuju Ashaninka na Amôni sa onima smeštenim i na peruanskoj teritoriji i na drugim mestima u Brazilu.

Prema uobičajenoj hipotezi među naučnicima koji proučavaju ovo društvo, prisustvo Ashaninka u brazilskoj regiji Alto Juruá (kao i u bolivijskoj regiji Madre de Dios) rezultat je delovanja peruanskih caucheiros, koji su ih krajem 19. i početkom 20. veka doveli iz Ucayali u ove pogranične regione. Međutim, ne slažu se svi Ashaninka sa ovom verzijom.

Ashaninka potvrđuju da su krajem 19. i početkom 20. veka reka Amônia takođe bila stanište njihovih tradicionalnih neprijatelja, Amahuaka, koji su smatrani “divljim” Indijancima. Za kaučerske i seringaške gazde, prisustvo Amahuaka predstavljalo je stalnu pretnju eksploataciji kauča i stvorilo konstantnu brigu. Poznati kao izvanredni ratnici, Ashaninka su služili interesima brazilskih i peruanskih gazda koji su strateški podsticali tradicionalne neprijateljstva između ova dva naroda. Naoružani i podstaknuti od strane belaca, koji su im nudili robu, Ashaninka su razbili i progonili Amahuaka. Ashaninka koji danas žive na reci Amônia nisu direktno učestvovali u pohodima protiv Amahuaka, ali pamte priče svojih predaka.

Iako su Ashaninka učestvovali u eksploataciji kauča i zaštiti seringa, nisu se integrisali u ekonomiju ekstraktivnog seringa, za razliku od drugih indigenih grupa u Acreu. Međutim, prihvatili su sistem aviamento koji je regulisao trgovinske transakcije u regionu.

Obalne oblasti donjeg toka reke Amônia, od opštine Marechal Thaumaturgo do potoka Artur (leva obala) i Montevidéu (desna obala), gde se nalazila poslednja lokacija bivšeg seringa Minas Gerais, postepeno su naseljavali seringaši iz severoistoka Brazilu od kraja 19. veka. Pored bogatstva u divljači, ribolovu i plemenitim drvenim materijalima, visoki Amônia, od pomenutih potoka do međunarodne granice, odlikuje se odsustvom seringa, zbog čega je ova viša oblast bila malo poželjna za belce sve do 1970-ih i intenziviranja eksploatacije drveta.

Organizacija rada i rast populacije seringa zahtevali su radnu snagu iz spoljašnjih izvora koja bi mogla snabdevati barake hranom i drugim proizvodima, kao i osigurati trajnost seringaša na njegovoj lokaciji. Ashaninka sa reke Amônia integrisali su se u mreže ekonomije kauča, nudeći nove usluge svojim gazdama. Pored kauča, čija proizvodnja je postepeno opadala, glavna aktivnost koju je ova grupa obavljala do 1970-ih, u zamenu za robu, bila je lov na divlje životinje, što je pružalo i meso i krzna, cenjena u amazonskoj trgovini.

Eksploatacija drva i borba za zemlju

Udaljeni od urbanih centara i puteva, Ashaninka nisu direktno i intenzivno pretrpeli posledice ekonomske ekspanzije agro-industrije koja je obeležila “drugo osvajanje” Acrea tokom 1970-ih. Iako su “Paulistas” (ime dato novim kolonistima iz južnog Brazila) stekli nekoliko seringa u regionu Alto Juruá kako bi ih pretvorili u farme za stočarstvo, reka Amônia ostala je relativno daleko od ove ekspanzivne fronte, uprkos tome što su njene obale takođe pretrpele krčenje šuma za ovu vrstu ekonomije.

Iako su neke porodice Ashaninka radile sa gazdama na farmama, sadeći polja ili “čisteći” zemlju za stočarstvo, kriza kauča i pritisak na teritoriju u potrazi za novim resursima obeležili su, pretežno, srednji i gornji deo reke Amônia eksploatacijom drva. Ova aktivnost je započela tokom 1970-ih i intenzivirala se 1980-ih, povećavajući kontakt Ashaninka sa belom regionalnom zajednicom.

Abundantna drvo u regionu i njegovi uticaji

Abundantna drva visokog kvaliteta, posebno u delu naseljenom Ashaninka, donela je reci Amônia regionalni nadimak “reka drva”. Intenziviranje eksploatacije drva tokom 1980-ih, uz mehanizovane invazije i masovne seče, dovelo je do katastrofalnih posledica po životnu sredinu i lokalno stanovništvo. Ova drvena aktivnost duboko je uticala na socijalnu organizaciju i kulturnu reprodukciju Ashaninka na reci Amônia.

Od početne seče do industrijske prodaje, sistem eksploatacije drva na reci Amônia uključivao je različite aktere: ekstraktore, posrednike (ili prekupce), gazde iz Cruzeiro do Sul i evropske kupce. Ashaninka i beli kolonisti delovali su kao osnovna radna snaga u ovom sistemu. Ova radna snaga korišćena je za otvaranje puteva u prašumi, pronalaženje i seču drveća u trupce, koji su zatim prevoženi do igarapés. Ovaj posao obično se obavljao tokom “leta”, u sušnoj sezoni.

Nepravedne trgovina i nepravda prema Ashaninka zajednicama

Prema rečima Ashaninka, gazde su obično beležile dugove u sveskama, ali su “uvek kradle”. Indijanci su bili prevareni u merenju dužine i zapremine drva. U tim transakcijama, Ashaninka tvrde da se jedna trupka mognog drva mogla zameniti za kilogram soli ili sapuna.

Različite kompanije su kupovale drvo sa reke Amônia, ali je Marmude Cameli Ltda. bila glavna odgovorna za štetu nanesenu životnoj sredini i populaciji Ashaninka, pošto je bila uključena u sve invazije na Indijsku teritoriju, promovišući vađenje trupaca mognog i cedrovog drva u industrijskim razmerama. Više od ¼ teritorije Indijanaca je direktno ili indirektno trpela od intenzivne drvene eksploatacije, što je duboko uticalo na život ovih naroda. Najviše pogođeno područje nalazi se između igarapés Taboca, Revoltoso i Amoninha, gde su se dogodile tri mehanizovane invazije – 1981, 1985. i 1987. godine – koje su otvorile ukupno oko 80 kilometara puteva i pravaca u prašumi.

Težak period i kulturne promene

Ashaninka se sećaju ovog perioda kao vremena oskudice i gladi, u suprotnosti sa situacijom obilja koja je postojala u Alto Amônia kada su živeli izolovanije od belaca. Tokom “decenije drva”, ritual piyarentsi je često bio napadnut od strane vlasnika zemlje, koji su bili optuživani da su opijali Indijance rakijom i zlostavljali žene. Muzika i plesovi Indijanaca su bili omalovažavani od strane belaca, koji su donosili svoje snimače i nametali svoje muzičke preferencije.

Zbog prisustva belaca, učestalost piyarentsi i kamarãpi rituala je opala; neki Ashaninka su takođe prestali da nose kushmu i počeli da se oblače kao lokalno stanovništvo. Njihov jezik je bio diskriminisan, a mnogi muškarci, koji su neprekidno bili angažovani na seči drva ili u drugim poslovima za belce, su postepeno prestali da se bave svojim tradicionalnim zanatima. Na taj način, određeni predmeti koji su isključivo proizvodili oni, kao što su lukovi, strele i šeširi, su gotovo nestali.

Posledice i organizacija zajednice

Osim smanjenja kulturne aktivnosti naroda, period eksploitacije drva se takođe smatra vremenom najveće incidencije bolesti i smrti među Ashaninkama. Intenzivan kontakt s belcima doveo je do povećanja raznih bolesti: gripa, upale pluća, kašlja, morbila, hepatitisa, tifusne groznice, kolere… Iako ne postoje kvantitativni podaci koji bi omogućili tačnu procenu uticaja ovih bolesti na indijsku populaciju, Ashaninka tvrde da su one postale endemske, uzrokujući mnoge smrti, posebno među decom, i pustošeći mnoge porodice.

Međutim, iako se Indijanci odnose na “vreme drva” kao na period velikih teškoća i briga, takođe ističu da je to vreme dovelo do organizacije zajednice i jedinstva grupe u borbi za svoja prava. U tom procesu, borba za demarkaciju zemlje smatra se presudnim trenutkom koji im je omogućio da se oslobode zavisnosti od poslodavaca i ponovo osvoje svoju slobodu.

Od sredine 1980-ih, sve veća mobilizacija naroda Ashaninka iz reke Amônia uklopila se u kontekst akreanskog indigenizma, karakterizovana intenziviranjem sukoba između Indijanaca i belaca, koji su dostigli svoj vrhunac krajem 1980-ih i početkom 1990-ih.

O “vremenu prava”

Tokom 20. veka, Ashaninka na reci Amônia su živeli drugačiju istorijsku situaciju u odnosu na grupu smeštenu na reci Envira. Na primer, pretnja Amahuaka je postepeno prevaziđena u doba eksploatacije gume, a velika seča drveća dovela je do kontakta sa belcima na nivou intenziteta koji nije bio poznat među Ashaninka sa reke Envira, čija je teritorija udaljenija od pritiska nacionalnog društva.

Zvanični indigenizam počinje da deluje na Amoniji od sredine 1980-ih, u vreme vrhunca eksploatacije drva. U tom kontekstu, intervencija Funai-a se smatra početkom nove ere: “vreme prava”, obeleženog političkom svesti, borbom za teritoriju i progonstvom belaca.

Početkom 1985. godine, tim iz indigenističke agencije, koji dolazi iz Brasílije, šalje se u područje kako bi nastavili rad na ograničavanju i obeležavanju Indijanske zemlje, započetog 1978. godine. Usput, Radna grupa (GT) dolazi na teren u vreme druge invazije drva. Kada se tim vrati, Funai podnosi prijavu IBDF-u, prethodniku Ibama, i Federalnoj policiji, koja šalje predstavnike u područje, zaplenjujući 530 ilegalno posečenih drveća i kažnjavajući odgovorne.

U 2000. godini, predstavnici Marmude Cameli Ltda. su prvostepeno osuđeni da isplate odštetu zajednici Ashaninka sa reke Amônia u iznosu od oko 5,5 miliona R$. Pored te sume, optuženici su takođe osuđeni da plate oko 6 miliona R$ Fondu za difuzna prava „na osnovu troškova za ekološku obnovu“. Međutim, optuženici su se žalili na presudu i slučaj se još uvek vodi na sudu.

Sukobi s posednicima
Prema rečima Ashaninka, period od 1987. do 1992. godine predstavljao je vreme velikih nesigurnosti, a istovremeno je bio obeležen progresivnom organizacijom Indijanaca u odbrani svojih prava, posebno na zemlju, i množenjem sukoba s belim posednicima.

Kako bi prekinuli ekonomsku zavisnost od drvosseča, Ashaninka su 1986. godine pokrenuli kooperativu. Uveden je niz zabrana: sečenje drveća, komercijalni lov sa psima i prisustvo belaca na ritualu piyarentsi. Ovo je pojačalo neprijateljstvo među posednicima, koji su počeli da šire neutemeljene glasine o porodici Pianko, glavnoj vođi kooperative, pokušavajući da je povežu s levim gerilskim grupama i trgovinom drogom.

Konflikti sa posjednicima

Prema rečima Ashaninka, period od 1987. do 1992. godine predstavljao je vreme velikih nesigurnosti, koje je istovremeno obeleženo postepenom organizacijom Indijanaca u odbrani svojih prava, posebno na zemlju, kao i množenjem sukoba sa belim posjednicima.

Kako bi prekinuli ekonomsku zavisnost od drvenih gazda, Ashaninka su 1986. godine osnovali kooperativu. Tada su postavljene brojne zabrane: sečenje drveta, lov sa komercijalnom svrhom i uz korišćenje pasa, kao i prisustvo belaca na ritualu piyarentsi. To je pojačalo neprijateljstvo između posjednika, koji su počeli da šire neutemeljene glasine o porodici Pianko, koja je bila glavni vođa kooperative, pokušavajući da je povežu sa levoradikalnim gerilama i trgovinom drogom.

Region Alto Juruá

Region Alto Juruá poznata je kao jedna od glavnih ruta za trgovinu drogom. Poreklom iz Kolumbije ili direktno iz Perua, kokaina ulazi na teritoriju Brazila koristeći varadoure i reke u toj oblasti. Međutim, važno je razlikovati upotrebu lista koke i konzumaciju kokaina. Iako se kokaina proizvodi od lista koke, ona prolazi kroz čitav hemijski proces da bi postala droga.

Ashaninka, s druge strane, tradicionalno žvaću listove koke (koka) zajedno sa vrstom vinove loze (txamero) i belim prahom (ishico) koji se dobija od kamena pronađenog na izvorima malih igarapés i koristi se kao zaslađivač. Pored duvana (sheri), koka se konzumira u ritualima piyarentsi i kamarãpi, ali njena upotreba je veoma česta i ne ograničava se samo na te prilike. Osim što ima kulturni značaj (to je važno naglasiti), Ashaninka takođe tvrde da žvakanje koke omogućava da se izdrži umor i prevaziđe glad.

Među šamanima, koji u toku svojih aktivnosti prolaze kroz periode ishrane, upotreba koke je neophodna. Uzgoj se vrši u dvorištu svake porodice ili na njivi, i iako je upotreba intenzivna, proizvodnja je uvek veoma ograničena i odgovara potrebama svake porodice. U slučaju šamana, najveći zasadi dostižu samo nekoliko desetina stabala.

Odbijanje trgovine drogom

Os Ashaninka do rio Amônia su oduvek odbacivali trgovinu kokainom na svojim teritorijama. Indijanske vođe tvrde da su primili razne ponude da podstaknu zajednicu na masovno gajenje koke ili jednostavno da dozvole prolaz droge kroz svoju oblast.

Tokom 1990. i 1991. godine, Ashaninka su višestruko obaveštavali vlasti. Pojedine poruke su upućene Funai, Ibama, Incra, Federalnoj policiji i Državnom tužilaštvu. U njima, Indijanci traže mere kako bi se ubrzao proces demarkacije, nadoknadila šteta i prebacili posednici van granica rezervata. Prijavili su invazije na Indijsku teritoriju, ilegalnu seču drveća, lov sa psima u komercijalne svrhe, trgovinu drogom, pretnje smrću protiv vođa i njihovih saveznika… U pismima je takođe naglašena situacija hitnosti i neposredna opasnost od ozbiljnih sukoba između Ashaninka i belih posednika.

Put u Brasiliju i demarkacija teritorije

U avgustu 1991. godine, tokom putovanja u Braziliju, vođe Ashaninka su bile u pratnji antropološkinje Margarete Mendes i advokatice Ane Valerije Araújo Leitão, pravne savetnice Nukleusa za prava Indijanaca (NDI, jedna od institucija koje su dovele do osnivanja ISA). U federalnoj prestonici, grupa je imala sastanke sa najvišim zvaničnicima Funai, Ibama, Sekretarijata za životnu sredinu, Državnim tužilaštvom i Federalnom policijom.

Putovanje u Braziliju bilo je presudno za ubrzanje procesa demarkacije i imalo je veliki uticaj na Alto Juruá. Pretnje smrću su se pojačale, obično od strane posednika i njihovih najbesnijih članova porodice protiv Indijanaca. U Braziliji, NDI je ubrzao formalnosti za demarkaciju oblasti. Ova nevladina organizacija je, putem engleskog diplomate i uz pomoć GAIA Foundation, kontaktirala Agenciju za prekomerni razvoj (ODA), agenciju britanske vlade koja finansira projekte, i obezbedila potrebna sredstva za sprovođenje demarkacije. Radovi su izvedeni od 3. do 23. juna 1992. godine, uz značajno učešće Ashaninka. Nakon završetka radova na demarkaciji, Indijska teritorija Kampa do rio Amônia, koja obuhvata 87.205 ha, je 23. novembra 1992. godine potvrđena od strane potpredsednika Republike, Itamara Franca.

Kao žrtve eksploatacije drva, posebno tokom 1980-ih, kada su invazije mehanizovanih preduzeća iz Cruzeiro do Sul bile prisutne, Ashaninka sa reke Amônia su nakon godina borbe i mnogih napora uspele da oteraju gazde i bele posednike sa svojih teritorija. Međutim, i dalje se bore protiv ponovljenih invazija drvosseca, posebno onih iz Perua.

Kosmologija i šamanizam

Kod Ashaninka nalazimo karakteristike koje definišu šamanske kosmološke sisteme prisutne u niskim predelima Amazone: univerzum podeljen na više nivoa; postojanje nevidljivog sveta iza vidljivog sveta, uloga šamana kao posrednika između ovih svetova itd. Možda je posebnost Ashaninka u njihovom izrazito dualističkom poimanju univerzuma, koje jasno definiše granice između Dobra i Zla.

Prema antropologu Geraldu Weissu, indijanski univerzum, organizovan vertikalno, obuhvata neodređeni broj preklapajućih nivoa. Tako, od dna ka vrhu, nalazimo, sukcesivno: Šarinkavéni (“Pakao”), Kivínti (prvi podzemni nivo), Kamavéni (zemaljski svet), Menkóri (svet oblaka) i druge slojeve koji prekrivaju zemlju i čine nebo (1969: 81-90). Skup celestijalnih nivoa naziva se henóki, ali se ovaj izraz takođe koristi kao sinonim za nebo, čija je odgovarajuća oznaka Inkite.

Prema Weissu, iako su ti nivoi međusobno povezani, stanovnici svakog od njih doživljavaju svoj svet na čvrst način. Tako, na primer, ako uzmemo kao referencu našu Zemlju (Kamavéni), prebivalište smrtnika, vidljivo nebo sa nje predstavlja samo tlo neposredno višeg nivoa (Menkóri) čija veća površina ostaje izvan naše vizuelne percepcije. Ispod Kamavéni postoje dva nivoa: Kivínki (-1), prebivalište “dobrih duhova”, i Šarinkavéni (-2) koji se, prema autoru, može kvalifikovati kao “Pakao Kampasa”. Weiss, međutim, naglašava da nivo -1 pominje mali broj Ashaninka, dok mnogi smatraju da ispod zemlje postoji samo Šarinkavéni: svet demona.

Kosmologija Ashaninka se komplikuje kada Weiss identifikuje stanovnike različitih slojeva univerzuma, pokušavajući objasniti ulogu koju svaki od njih igra, njihove različite manifestacije i njihove odnose sa Ashaninka. Na nebu, ili preciznije, iznad (henóki), žive dobri duhovi. Ova kategorija se naziva amacénka, a takođe i ašanínka, odnosno uzima se kao proširenje samoodređenja naroda.

Ovi duhovi su hijerarhizovani prema moći koja im se pripisuje i njihovom značaju u kosmologiji. Najmoćniji se nazivaju Tasórenci i smatraju se pravim bogovima. Tasórenci imaju moć da transformišu sve svojim dahom i čine ashaninka panteon koji je stvorio i upravlja univerzumom. Na vrhu te hijerarhije je Pává (Pawa), najmoćniji od Tasórenci, otac svih stvorenja u univerzumu. Obično nevidljivi ljudskim očima, neki Tasórenci mogu se, međutim, pojaviti na Zemlji prekrivajući se ljudskim oblikom.

Duhovi Zla i demoni, generički nazivani Kamári, nastanjuju najniži nivo, gde žive pod vrhovnom vlašću Koriošpíri. Međutim, ti zli duhovi ne borave samo u Šarinkavéni. Iako ova prva sloja hijerarhije sadrži najveću koncentraciju ovih bića i obuhvata najmoćnije među njima, zli duhovi se takođe nalaze, na raznim mestima, u svetu koji nastanjuju ljudi. Na “našoj” Zemlji, glavni demon je Mankóite, koji ima svoj dom na obroncima često prisutnim duž rečnih tokova u ashaninka teritoriji. On se karakteriše ljudskim oblikom, ali obično ostaje nevidljiv. Susret sa njim najavljuje smrt. Zanimljivo je napomenuti da, prema Weissu, Mankóite živi na sličan način kao beli čovek: njegove kuće imaju iste predmete, poseduju robu itd.

Tako, duhovnost Ashaninka ima izrazito dualistički karakter. U Kosmosu koji hijerarhiše Pává, duhovi su, uopšteno govoreći, dobri (amacénka ili ašanínka) ili zli (kamári). I jedni i drugi manifestuju svoju prisutnost na različite načine na Zemlji koju nastanjuju ljudi. Šeripiari (šaman) deluje kao posrednik između ljudi i ovih različitih slojeva kosmosa. Uz pomoć duvana, koke i kamárampi (ayahuasca), pokušava da komunicira sa dobrim duhovima i bori se protiv đavolskih sila, ali takođe može iskoristiti svoju moć u službi Zla (veštičarenje). Na taj način, plan na kojem žive ljudi nije naseljen isključivo ljudima, životinjama i biljkama. On se predstavlja kao svet u krhkoj ravnoteži, gde ljudi neprekidno žive pod pritiskom sukoba između Dobra i Zla.

Na reci Amônia, Ashaninka takođe izveštavaju o pogledu na svet koji je izgrađen na osnovu strukture univerzuma koja je vertikalno hijerarhizovana i sastavljena od preklapajućih slojeva. Podzemni nivo se povezuje sa smrću i zlim duhovima: kamari. Indijanci malo govore o ovom svetu gde žive čudne osobe, neke sa načinom života sličnim belcima (kuće, automobili…) i koje uspevaju da dišu pod vodom. Ashaninka tvrde da nijedna osoba ne živi tamo i da ne vole da razmišljaju o ovom opasnom mestu, jer bi mogli da probude zle duhove i pozovu ih u naš svet. Ipak, svi oni tvrde da ovaj sloj postoji i nalazi se “ispod” (isawiki) naše Zemlje.

Iako je ovaj svet povezan sa smrću i neki su ga kvalifikovali kao “Pakao”, on se ne prikazuje uvek na taj način. Prema izveštaju Shomõtse, trenutno najstarijeg Ashaninka iz sela Apiwtxa, “Pakao” ne bi bio smešten u tom podzemnom nivou, već bi se nalazio na nebu ili, preciznije, “gore” (henoki), a ne “ispod” (isawiki). Tamo postoji “velika rupa sa ključalom vodom u velikoj posudi”. Vlasnik ovog mesta je Totõtsi, čija je glavna zadatak kuvanje grešnih Ashaninka. Prisutnost “Pakla” na nebu takođe se može pronaći u drugim izveštajima, dok neki sagovornici veruju da se ovo mesto nalazi ispod Zemlje.

Kao u slučaju izloženom od strane Veisa, Ashaninka iz reke Amônia prikazuju nebo kao sastavljeno od više slojeva. Na vrhu, u inkite, nalazi se Pawa, svemogući Bog. U sloju odmah ispod, nalaze se Tasorenci, koji se vide kao bića božanskih osobina: „oni su poput Boga, uzimaju bilo šta, duvaju i pretvaraju u nešto drugo“. Na nižem nivou, takođe u henoki, nalaze se drugi dobri duhovi koji, kao i Tasorenci, predstavljaju „prave Božje sinove“. Prema nekim sagovornicima, ovaj sloj neba se naziva Pitsitsiroyki. Tamo Pawa bira među Ashaninka one koje prepoznaje kao svoje sinove. Prema Ashaninka iz reke Amônia, ti „dobri duhovi“ koji žive u henoki mogu se svi smatrati itome Pawa (sinovima Pawa) i nazivaju se amatxenka ili asheninka.

Za Ashaninka iz reke Amônia, Pawa se prikazuje kao Bog stvoritelj celog univerzuma. Ponekad ga Ashaninka nazivaju Paapa (otac). Direktno ili indirektno podržavan od svojih sinova, on je stvorio Zemlju, šumu, reke, životinje, ljude, nebo, zvezde, vetar, kišu… U domaćoj mitologiji, mnoge od ovih kreacija su, zapravo, transformacije ashaninka, Pawinih sinova, u nešto drugo i izvedene su kroz dah. Tako su, u vreme stvaranja sveta, životinje, biljke, zvezde ili određena mesta ili fenomeni imale ljudski izgled i, uopšteno govoreći, bile su sinovi Pawa. Na osnovu ponašanja tih prvih Ashaninka na Zemlji, Bog i/ili Tasorenci su ih transformisali u nešto drugo, loše ili dobro.

Sunce i Mesec

U ashaninka mitologiji, rod Sunce i Mesec su suprotni u odnosu na portugalski, pri čemu je Sunce ženskog, a Mesec muškog roda. Prema Veisu, Pawa je rođen iz seksualnog odnosa Meseca sa jednom ashaninka ženom koja je umrla spaljena pri porođaju Sunce. Tako, Mesec se smatra ocem Pawa. Pre nego što su se uzleteli na nebo, Sunce i Mesec su dugo živeli na zemlji.

Mesec je ponudio manioku (kaniri) Ashaninka koji su, do tog trenutka, jeli samo termitete. Ipak, iako je otac Sunca i takođe smatran Bogom, Mesec zauzima niži status u odnosu na Sunce zbog svojih aktivnosti koje ga udaljavaju od života i približavaju smrti. Kao kanibal, Mesec se hrani mrtvima, a sudbina Ashaninka je da budu proždirani od njega.

Ova odnos roditeljstva između Meseca i Sunca čini se pomalo problematičnim među Ashaninka iz reke Amônia. Kashiri ne mora uvek biti prepoznat kao otac Pawa, budući da mnogi sagovornici kategorijski tvrde da je on oduvek postojao i stvorio sve, uključujući Mesec. On se vidi kao ambivalentno biće, koje se istovremeno smatra Bogom koji obezbeđuje manioku (kaniri), ali i kao kanibal koji povremeno ratuje sa Suncem (pomračenja) i povezan je sa svetom mrtvih.

Prema rečima Ashaninka sa reke Amônia, nakon života na Zemlji, mrtvi (kamikari) prvo odlaze u svet “ispod” (isawiki), gde ostaju neko vreme. U fazama mladog Meseca, Kashiri ih proždire i odvodi u Pitsitsiroyki, gde ih predaje jednoj zvezdi. Ova zvezda je zadužena da ih opere, parfemiše i čuva do posete Pawa, koji periodično dolazi da izabere među mrtvima Ashaninka koje prepoznaje kao legitimne sinove i koje želi da drži blizu sebe.

Ova hijerarhija Kosmosa i dikotomija između Dobra i Zla su ključni za razumevanje mesta koje Ashaninka dodeljuju “drugima”, a posebno belima. Cela organizacija nativnog Kosmosa zasniva se na ovom strukturnom principu koji se sastoji od dva elementa koja su istovremeno suprotna i komplementarna. Tako, dok se Ashaninka idealno povezuju s Dobrim, belci održavaju bliske veze s duhovima zla i silama zla.

Pogled na bele (wirakotxa) posebno se ističe u nativnoj mitologiji. Prvi wirakotxa za koji Ashaninka sa reke Amônia tvrde da imaju saznanja je Španac koji se pojavljuje iz jezera kao posledica dela neposlušnosti Inke prema svom ocu Pawi, i dolazi da uznemiri red u univerzumu.

Nekada, wirakotxa je živeo u jezeru. Tada je Inka otišao da peca sa drugim Ashaninka. Bilo je rano ujutro. Tada je čuo kokoš na dnu i rekao: “Momče, hajde da to uhvatimo.” “Nema potrebe, ostavi to, nećemo se mešati.” I sutradan, isto. Ponovo je čuo kokoš, čuo je psa kako laje na dnu (…). Onda je Inka otišao da vidi Pawu. “Ne mešaj se, sine moj.” Ali Inka nije slušao i otišao je da peca. Čuo je kokoš vrlo blizu, čuo je psa. “Uzeću kokoš.” Tada je stavio udicu sa bananom, i izašla je kokoš. Ponovo je stavio, izašao je pas. Tada je opet čuo buku. Uzeo je bananu i izašao je Belac. Tada je wirakotxa izašao na Zemlju. Pawa se naljutio i pitao: “Zašto si doveo wirakotxa?” “Tata, otišao sam da uzmem kokoš, a wirakotxa je izašao.” “Ne želim ovog belca ovde s nama. Ostavio sam ga tamo, ali ti si ga voleo, sada možeš da ostaneš s njim! Sada, odlazim, a ti ćeš ostati s wirakotxom i raditi za njega.”
(Alípio, Ashaninka stanovnik reke Amônia)

Fakt da je Inka upecao kokoš i psa pre nego što je sretao belca smatra se znakom upozorenja Pawi njegovom sinu, da prekinu svoju nesrećnu aktivnost. Ova životinje, koje je doveo belac, bile su nepoznate Ashaninka, koji imaju veoma raznovrsnu kolekciju mitova koji objašnjavaju nastanak većine životinja. Ove životinje su, u početku, bile Ashaninka koji su izgubili svoj ljudski izgled i preobraženi su u životinje od strane Pawa ili Tasorentsija. Međutim, kokoš (txaapa) i pas (otsitsi) nikada nisu bili Ashaninka. Oni su se pojavili iz jezera, gde su bili verni pratioci belca. U nekim slučajevima, upoređivanje sa psom korišćeno je od strane informanata da generički opišu belca i/ili njegovo ponašanje: “ružno kao pas”, “škrto kao pas”, “smrdljivo kao pas”.

Pojava wirakotxa na Zemlji je, dakle, rezultat Inkove neposlušnosti Pawi, koja je prvobitno odvojila Ashaninka od belaca. U indijanskoj mitologiji, Inkova neodgovornost je još jedan primer dugačke liste grešaka koje su učinili Pawini sinovi u izvorna vremena. Skup ovih grešaka objašnjava trenutnu situaciju Ashaninka i imperfekcije njihovog sveta.

Važnost ovog događaja pojačava se kroz mišljenja mnogih koji smatraju da je, kao direktna posledica ovog čina, Bog Stvoritelj otišao na nebo. Umoran od neprekidnih neposlušnosti svojih sinova, Pawa je odlučio da ih ostavi same na Zemlji i preseli se na nebo, gde ostaje do danas, uživajući u savršenom svetu. Drugi tvrde da je Pawa još neko vreme ostao na zemlji, gde je pokušao da sagradi zid kako bi odvojio Ashaninka od belaca.

Na opštem smislu, vizija koju Ashaninka sa reke Amônia imaju o belcima može se uporediti sa generičkom kategorijom zlih duhova, kamari. Kao i oni, belci su povezani sa smrću i bolestima (matsiarentsi). Indijanci veruju da su bolesti rezultat delovanja ovih zlih bića ili aktivnosti zlog šamana kroz veštičarenje. Suočeni sa opasnim i nepoznatim bolestima belaca (mãtsiari wirakotxa), mudrost šeripiarija je beskorisna.

Materijalna kultura

Ashaninka u tradicionalnoj nošnji, poznatoj kao kushma, i drugim obeležjima. Foto: Mauro Almeida, n.d.

Ashaninka tvrde da su oduvek imali kanue (pitotsi), kuće (pãkotsi) i polja (owãtsi) sa različitim vrstama mandioke (kaniri). Nekada su kuće bile drugačije, imale su zidove i bile su direktno smeštene na tlu. Danas se grade na stubovima. Iako regionalni belci takođe žive u povišenim kućama, kuće Ashaninka obično nemaju zidove ili pregrade i pokrivene su slamom, dok ribeirinhos belci koriste aluminijum.

Za razliku od većine drugih indigenih grupa u južnoj Americi, Ashaninka su uvek nosili odeću. Tradicionalna nošnja Ashaninka, kushma, predstavlja važan element etničke diferencijacije. Vredno je napomenuti da je reč „kushma“ poreklom iz kečuanske reči, iako je koriste i indijanci, Ashaninka imaju izraz „kitharentsi“, koji se koristi za označavanje odeće, ali i za tkanje i tkaninu.

Bile je Pawa koje su poučile ashanske žene kako da tkanje i prave odeću. Za muškarce, dekolte ima oblik „V”, dok je kod žena u obliku „U”. Muška odeća ima obojene vertikalne pruge, koje se dobijaju bojenjem pamučne niti. Na ženskoj kushmi, pruge su horizontalne. Motivi izvedeni od biljnog boja takođe su različiti. Na tunici muškaraca, oni su tkanje i predstavljaju telesne delove životinja: lice arape, rep dvoslojnog voća, karakteristike larvi, ptica, riba… Na ženskoj kushmi, crteži su oslikani i predstavljaju ptice, larve, ribe i, pre svega, jaguare i zmije… Nakon određenog vremena korišćenja, oblačenje se boje korom mogno i blatom, što im daje smeškastu smeđu/crnu boju. Najznačajnija razlika između dve kushme je ta što se muška tunika i dalje tradicionalno pravi od pamuka (ãpe) tkanog na razboju, dok žene koriste industrijski tkaninu.

Šešir (amatherentsi) se pravi od palminog lišća kokosa (kõtaki) i ukrašava se perjem arape. Njegova upotreba na Indijanskoj zemlji je ograničena, ali prilikom pripreme prtljaga za putovanja van sela, vođe obično ne zaboravljaju šešir, zajedno sa kushmom.

Txoshiki je vrsta ogrlice koja se izrađuje od raznih vrsta domaćih semenki. Nose se diagonalo preko tela, obično omotane više puta, i često su ukrašene dodacima (thatane) koji padaju na leđa. Ovi dodaci prave se od semenki, ljuski kestenova ili perja (arapa, papagaja, tukana, mutum…). Među raznim modelima ogrlica, kenpiro reprodukuje uzorke i boje zmije i smatra se originalnim i najtradicionalnijim txoshiki-jem među Ashaninka.

Među muzičkim instrumentima, Ashaninka ističu bubnjeve (tãpo) i flautu poznatu kao sõkari. Bubanj, koji varira u veličini, izrađen je od cedrovog drveta. Deblo se izdubljuje i prekriva s obe strane kožom svinje, divlje svinje ili raznih vrsta majmuna (crni, prego, stomak, itd.), a ređe, od raže. Koža se vezuje za drvo prirodnom vlaknima (imbaúba). Udaranje se vrši palicama izrađenim od drveta ili kosti majmuna, obično femura.

Sõkari je flauta tipa pandeiro koja se sastoji od pet cevi od bambusa, povezanih konopcem napravljenim od pamučne niti. Bambus koji se koristi pripada vrsti koju Indijanci nazivaju “shawope”, a prikupljaju ga u peruanskom Alto Juruá. Sõkari obično sviraju stariji muškarci i ima važnu simboliku. Informatori kažu da se koristi za odavanje počasti Pawi i razlikuje se od drugih fleuta, poput showiretsi ili totama, koje se sviraju na piyarentsi jednostavno za ples.

Rituali

Pintura lica u žena Ashaninka na reci Amônea. Foto: Mauro Almeida, 1983.

Među Ashaninka, i napitak napravljen od ayuasky i ritual se nazivaju kamarãpi (povraćanje, povratiti). Ceremonija se uvek održava noću i može trajati do zore. Ashaninka može samostalno konzumirati čaj, u krugu porodice ili pozvati grupu prijatelja, ali obično su okupljanja sastavljena od malih grupa (pet ili šest osoba). Kamarãpi se odlikuje poštovanjem i tišinom, što snažno kontrastira s veselim animiranim ritualom piyarentsi. Komunikacija među učesnicima je minimalna, a samo pesme, inspirisane napitkom, prekidaju noćnu tišinu. Suprotno piyarentsiju, te svete pesme kamarãpija ne prate nikakvi muzički instrumenti. One omogućavaju Ashaninka da komuniciraju sa duhovima, zahvaljuju i odaju počast Pawi.

Kamarãpi je nasleđe Pawi, koji je ostavio napitak kako bi Ashaninka stekli znanje i naučili kako da žive na Zemlji. Odgovori na sva pitanja ljudi su dostupni kroz šamansko učenje, koje se sprovodi redovnim i ponavljajućim konzumiranjem napitka tokom godina. Ipak, formiranje šamana (sheripiari) nikada se ne može smatrati završeno. Ako iskustvo donosi poštovanje i kredibilitet, on uvek uči. Kroz kamarãpi, sheripiari ostvaruje svoja putovanja u druge svetove i stiče mudrost za lečenje bolesti i nevolja koje pogađaju zajednicu.

Lečenje

Lečenje koje se sprovodi kroz kamarãpi je efikasno samo za native bolesti koje su, obično, uzrokovane veštičarenjem. Protiv “bolesti belih” Ashaninka mogu se boriti samo uz pomoć industrijski proizvedenih lekova.

S druge strane, piyarentsi ima mnogo više festivan ton, ali takođe obuhvata ekonomske, političke i verske dimenzije. Ritual predstavlja glavni način socijalizacije i socijalne interakcije među porodičnim grupama. Na piyarentsiju se razgovara o svemu: brakovima, svađama, lovu, problemima s belima, projektima itd.

U Apiwtxi, organizacija jednog ili više piyarentsija se odvija veoma često, obično svake nedelje. Poziv na konzumiranje napitka ima karakter društvene obaveze, a odbijanje se smatra uvredom. Nakon što se oslanja na pomoć muškarca u vađenju mandioke, žena je jedina odgovorna za pripremu napitka.

Oljuštena, oprana i kuvana, mandioka (kaniri) se stavlja u veliku gamelu (intxatonaki), gde se razbija drvenom lopatom (intxapatari). Mala količina se stavlja u usta i žvaće dok ne dobije konzistenciju paste, nakon čega se baca u gamelu. Ovaj proces se ponavlja sa svom mandiokom. Gamelu zatim prekrivaju listovima banane i masa se ostavlja da fermentira od jednog do tri dana. Poziv obično upućuje muž, koji odlazi od kuće do kuće obaveštavajući druge vođe porodica da će biti piyarentsi.

Svi Ashaninka iz sela učestvuju u zabavi, gde piju velike količine piyarentsi. U ovom trenutku, opijanje je uvek cilj i izvor ponosa. Muškarci pokazuju svoju fizičku izdržljivost, provodeći dane i noći pijući, prelazeći od kuće do kuće, bez spavanja. Na vrhuncu opijenosti, Ashaninka sviraju svoje pesme, plešu, smejuci se. Tvrdnje su da piyarentsi priređuju u čast Pawi, koja se raduje videći svoju decu srećnu. Tokom jednog okupljanja piyarentsi, Pawa je okupila svoju decu, opila ih i izvršila velike transformacije pre nego što je napustila Zemlju i uzletela na nebo (Mendes 1991: 108).

Danas, iako se zajedničke skupštine javljaju kao novi rituali proizašli iz situacije kontakta, upravo u piyarentsiju se jača kako unutrašnja, tako i spoljašnja politika. Osim što razgovaraju o svakodnevnim pitanjima zajednice, u piyarentsiju Ashaninka raspravljaju o projektima, a tu takođe pokušavaju da osvešćuju novopridošle rođake iz Perua, ponosno objašnjavajući istoriju zajednice i njenu organizaciju.

Borba protiv eksploatacije drveta i za demarkaciju Indijanske teritorije izazvala je važne transformacije u društvenoj i političkoj organizaciji Ashaninka na reci Amônia. Od početka 21. veka, većina Indijanaca menja svoj obrazac naseljavanja, koji je tradicionalno bio rasut duž obala reka i igarapés, kako bi se okupili u jednoj zajednici. Ova promena je uticala na unutrašnju političku organizaciju. Stvorene su nove institucije, poput zadruge i škole, kako bi se ostvarile indijanske zahteve, a one danas zauzimaju centralno mesto u društvenom životu Indijanaca.

Osnivanjem udruženja Apiwtxa, novi vođe koji su se pojavili tokom borbe za demarkaciju područja postali su posrednici između Ashaninka i različitih sektora indigenizma (Funai, NVO, Vlada države itd.) i danas oblikuju puteve interetničke politike.

Ove promene u unutrašnjoj politici i društvenoj organizaciji Ashaninka na reci Amônia rezultat su spoljašnjih faktora, ali takođe otkrivaju dinamiku i kreativnost same asháninka društva, koje je usvojilo nove modele reinterpretirajući svoju tradicionalnu društvenu strukturu. Tako je, na primer, okupljanje u selu Apiwtxa okupilo nekoliko porodica oko Antônia Pianka, ali obrazac naseljavanja ostao je organizovan u male domaćinske grupe. Na sličan način, novi vođe zauzimaju privilegovano mesto u politici interetničkog kontakta, ali nisu zamenili mehanizme stare “šefovske” strukture, čije su nadležnosti takođe ograničene i garantuju slobodu svake porodice.

Sa tradicionalno rasutim obrazcem naseljavanja, društvena organizacija Ashaninka je veoma fleksibilna. Društvena jedinica je nuklearna porodica, obično sastavljena od muža, žene i njihove dece. Ove nuklearne porodice mogu se okupljati oko starijeg muškarca (oca ili deda), čineći domaćinsku grupu. Ove male grupe kuća obično se sastoje od jedne do šest nuklearnih porodica povezanih rodbinskim i srodničkim odnosima. Domaćinske grupe se karakterišu velikom reciprocitetom i ekonomskom saradnjom između različitih nuklearnih porodica, poput zajedničkog rada na poljima i deljenja ulova. Mogu se smatrati najvećom stabilnom političkom jedinicom u društvu Ashaninka (Weiss 1969: 40).

Skupina domaćinskih grupa može se okupiti pod uticajem jednog “vođe” kako bi formirala ono što Ashaninka nazivaju nampitsi, a što Mendes definiše kao “političko područje” (Mendes 1991: 26). Veličina jednog nampitsi može varirati, a njegove granice nisu uvek dobro određene. Domaćinske grupe koje čine ova politička područja mogu živeti daleko jedna od druge ili se okupljati u zajednicu. Nampitsi takođe može da se poklapa sa granicama domaćinske grupe ili proširenom porodicom. Unutar njega, ekonomska saradnja između grupa je minimalna, iako se njihovi članovi mogu okupljati za zajedničke ribolove ili lovačke ekspedicije.

Ritual piyarentsi je glavni način socijalne interakcije unutar nampitsi. Struktura ovih političkih teritorija je veoma fleksibilna, osiguravajući istovremeno nezavisnost i slobodu njihovih članova, kao i unutrašnju političku solidarnost. Različiti faktori doprinose širenju, smanjenju ili deljenju jednog nampitsi: prestiž “vođe”, smrti, sukobi između porodica, brakovi… Tradicionalni sistem razmene ayõpari omogućava uspostavljanje saveza između različitih nampitsi, stvarajući veću etničko-političku solidarnost koja se može mobilizovati u zavisnosti od istorijskih okolnosti i može se proširiti na druge autohtone grupe.

Važno je naglasiti da figura “vođe” nije uvek prisutna u društvu Ashaninka, a institucija vođstva, kada postoji, takođe pokazuje veliku fleksibilnost. Kada postoji, “vođa” se može identifikovati terminom kuraka (ili curaca), koji je poreklom iz kečua, ili rečju ashaninka pinkatsari.

Među Ashaninka iz Amônea, prisutne su ove dve definicije. Ipak, mnogi tvrde da pinkatsari nije nužno “vođa” ili kuraka. Pinkatsari je ãtarite (“onaj koji zna”), ali i ratnik (owayiri), šaman (sheripiari) ili stariji čovek koji se izdvaja svojom mudrošću i iskustvom takođe se može kvalifikovati kao pinkatsari, ne nužno kao kuraka ili “vođa”. Na taj način, možemo postaviti hipotezu da ne postoji reč u jeziku ashaninka koja označava “vođu”, a termin kuraka, poreklom iz kečua, je jedini koji se jednoglasno priznaje za kvalifikovanje ove funkcije.

Politika međuetničkih odnosa i održivog razvoja
Milton Nascimento sa Benkijem Piankom Ashaninka, prilikom posete pevača selu Apiwtxa. Foto: Beto Ricardo, 1989.

Kooperativa koju su osnovali Ashaninka iz reke Amônia počela je da funkcioniše 1987. godine, uz finansijsku podršku Funai. Ashaninka su takođe dobili sredstva od Gaia Foundation (britanske ekološke NVO) između novembra 1989. i februara 1990, što im je omogućilo da nabave čamac i osiguraju malo obrtnih sredstava. Kasnije su dobili podršku od BNDES-a.

Početkom devedesetih, Ashaninka su počeli da ulažu u proizvodnju rukotvorina, čija je prodaja u tom kontekstu bila olakšana političkom i medijskom vidljivošću Alijanse naroda šume. Na primer, tokom ECO-92 u Rio de Janeiru, prodavali su ashaninka rukotvorine u okviru Alijanse. Tokom narednih godina sklopili su partnerstva sa prodavnicom u São Paulu, Amoa-Konoya, američkom kompanijom Aveda i Funai (prodavnice Artíndia i projekat Moitará, uz izlaganje i prodaju rukotvorina u Braziliji).

Do danas, proizvodnja i prodaja rukotvorina čini od 70 do 80% kapitala kooperative i predstavlja glavnu komercijalnu aktivnost Ashaninka. Međutim, uprkos kapitalu koji dolazi iz ove trgovine, pristup Ashaninka industrijskim proizvodima ostaje, po njihovom izboru, ograničen na neophodne proizvode: so, municiju, ribolovne žice, udice, noževe i sapun.

Da bi se obezbedio pravni okvir sposoban da pregovara i sprovodi projekte, kao i da brani interese Ashaninka iz reke Amônia, 1991. godine osnovana je asocijacija Apiwtxa, koja je zvanično registrovana 1993. godine.

Proces afirmacije etničnosti i revitalizacije kulture značajno se manifestuje u oblasti obrazovanja kroz ideju “diferencirane edukacije” i projekat koji od 1997. godine promovišu lideri Apiwtxa za osnivanje “tradicionalne škole”. Nedavno su se Ashaninka takođe prilagodili korišćenju videa kako bi zabeležili važne trenutke u zajednici i svoja tradicionalna znanja. Škola i video, alati zapadne društva, dobili su sa Ashaninka iz reke Amônia novo značenje. Tako su alati belaca reinterpretirani od strane Indijanaca i danas služe za jačanje njihovih kulturnih tradicija i afirmaciju etničkog identiteta.

Nakon demarkacije Indijanske teritorije 1992. godine, Ashaninka iz reke Amônia takođe su počeli da sprovode niz projekata održivog razvoja sa različitim partnerima iz indigenizma, tražeći alternative za eksploataciju šuma. Započeli su ambicioznu politiku zaštite i obnove životne sredine svog teritorija i pokušali su da komercijalizuju neke od svojih prirodnih resursa, proizvedenih na održiv način. Tako su u novom kontekstu indigenizma, obeleženom rastućim brigama za životnu sredinu, Ashaninka iz reke Amônia pronašli nove puteve za zaštitu svog okruženja i istovremeno ostvarivanje koristi od svojih prirodnih resursa.

„Borimo se, ali jedemo voće“, video Valdete Pinhante kao deo projekta Video nas Aldeias, prikazuje agrošumski menadžment koji sprovode Ashaninka iz sela APIWTXA na reci Amônia, u Akrima. U filmu beleže, s jedne strane, svoj rad na obnovi resursa svoje rezervacije i ponovnom naseljavanju svojih reka i šuma autohtonim vrstama, a s druge strane, svoju borbu protiv drvoseča koji ulaze u njihovu oblast na granici sa Peruom.

VIDEO OVDE

Zajedno sa CPI (Centrom za istraživanje autohtonih naroda, nevladinom organizacijom koja više ne postoji), ashaninka asocijacija je razvila projekat za korišćenje ulja i esencija od autohtonih palmi iz regiona. Tokom tri godine trajanja projekta, istraženo i katalogizovano je više od pedeset proizvoda, uključujući ulja, listove, pulpu, orahe i druge.

Godine 1994, u okviru Alijanse naroda šume, Ashaninka je od ambasade Holandije dobila projekat za nadzor i očuvanje životne sredine, koji je finansirao minimalnu infrastrukturu za zaštitu teritorije autohtonog naroda od invazija. Godine 1995. i 1996. godine, Ashaninka sa reke Amônia eksperimentisali su sa prikupljanjem semena autohtonih drveća. Usmerena ka tržištu pošumljavanja, proizvodnja je prosleđivana IPEF-u (Institutu za istraživanje i šumske studije) pri ESALQ-u (Višoj školi za poljoprivredu Luis de Queiroz) u Piracicabi (SP). Prema sporazumu o partnerstvu, institut je bio zadužen za prodaju semena i, nakon naplate takse od 25% za troškove skladištenja i očuvanja, prebacivao ostatak novca Apiwtxa-u u skladu sa prodajom.

Godine 1999, dok su prikupljali orahe murmuru (palma: Astrocaryum sp) za kompaniju Tawaya, Ashaninka su radili sa puzavicom koju lokalno nazivaju “espera-aí” (Uncaria tomentosa). Proizvodnja od oko 25 tona je naručena i prodana kompaniji Biosapiens, koja ima predstavništvo u Cruzeiru do Sul.

Godine 2000, u saradnji sa Sekretariatom za koordinaciju Amazona pri Ministarstvu životne sredine (SCA-MMA), vladom države Acre i uz finansiranje od PNUD-a (Programa Ujedinjenih Nacija za održivi razvoj), Apiwtxa je implementirala projekat pčelarstva.

Takođe, 2000. godine, Ashaninka sa reke Amônia su podneli ambiciozan projekat za “upravljanje agrošumarskim sistemima i obnovu degradiranih područja” PD/A (Demonstrativni projekti tip A, jedan od podprograma Pilot programa za zaštitu tropskih šuma Brazila).

Briga Ashaninka za očuvanje životne sredine i održivo korišćenje svojih resursa takođe je vidljiva u vezi sa faunom. Nakon štete izazvane sečom drveća, ribolovom i predatorskim lovom koje su sprovodili beli naseljenici, Ashaninka su samostalno započeli plan upravljanja faunom na svojoj teritoriji. Mnogi životinjski vrste, poput tracajá (Podocnemis unifilis), gotovo su nestali iz regiona tokom osamdesetih godina.

Godine 1993, na sastanku zajednice, Ashaninka su razgovarali o upravljanju tracajá i odlučili da zabrane sakupljanje jaja i konzumaciju mesa ove životinje tokom perioda od tri godine. Populacija tracajá, koja je bila na ivici izumiranja na reci Amônia, ponovo se povećala. Putem Projekta upravljanja za reprodukciju kornjača, sprovedenog u partnerstvu sa Ibama-om i nevladinom organizacijom SOS Amazônia, od 2003. godine Ashaninka svake godine organizuju proslavu, uz prisustvo vlasti iz sveta belih, na dan puštanja stotina kornjača radi repopulacije u rekama na TI Amônia.

Indijanci su takođe zabranili korišćenje otrova waakashi (timbó) u ribolovu na reci Amônia i glavnim igarapésima kako bi očuvali ribe. Kao što je to bio slučaj sa ribolovom, i lov je bio predmet važnih inicijativa usmerenih na repopulaciju šume životinjama koje su tradicionalno lovili Ashaninka. Od 1992. godine, vođe Apiwtxa tvrde da sprovode rotaciju lovišta i uspostavljaju zone utočišta za životinje.

Tokom poslednjih petnaest godina, Apiwtxa je obezbedila finansiranje iz različitih izvora i započela partnerstva koja su omogućila implementaciju ekološki održivih ekonomskih alternativa. Ashaninka sa reke Amônia ne samo da su usvojili “put održivosti”, već se danas smatraju veoma uspešnim primerom nove političke orijentacije amazonskog razvoja, nastojeći da usklade očuvanje prirode sa održivim ekonomskim alternativama za zajednicu. Nije slučajno što je indijanac Ashaninka, Francisco da Silva Pianko, 2001. godine bio sekretar za životnu sredinu opštine Marechal Taumaturgo, a tu funkciju danas obavlja njegov brat Benki Pianko. Francisco je od 2003. godine sekretar za prava autohtonih naroda u Acreu.

Invazija seče drveća

Nakon duge borbe tokom osamdesetih godina protiv mehanizovane eksploatacije drveća na svojim zemljištima, Ashaninka sa reke Amônia ponovo su se suočili sa ovim problemom od kraja 2000. godine, kada su peruanske kompanije za seču drveća počele da ulaze na njihovu teritoriju duž granice između Brazila i Perua. I pored neprekidne borbe protiv ove situacije, do danas se kompanije za seču drveća i dalje aktivno bave ovim poslovima.

Ashaninka procenjuju da je oko 15% teritorije autohtonog naroda, duž najzapadnije granice, tokom poslednje četiri godine bilo invadirano od strane peruanskih sečaša drveća, koji su otvorili niz staza i privremenih prolaza unutar oblasti. Pored ilegalne eksploatacije drveća, Ibama je takođe identifikovao male kampove Peruanca duž međunarodne granice i unutar granica TI Kampa do Rio Amônia, gde se čini da funkcionišu privremeni laboratoriji za preradu osnovne koksne paste.

Nakon niza ogorčenih zahteva Ashaninka, vlasti su počele da se organizuju kako bi preduzele mere. Tako su od 2001. godine započete rasprave na vladinom nivou između dve zemlje, u okviru Binacionalne Radne Grupe o Amazonskoj saradnji i razvoju granice između Brazila i Perua. Od 2003. godine, vlade Akra i Ucayalija, u okviru Tehničke Sekretarije za Integraciju Acre-Ucayali, raspravljaju o stanju granice u Alto-Juruá. Autohtone, indigenističke i ekološke NVO iz dve zemlje takođe učestvuju u ovim političkim raspravama i povećavaju zajedničke inicijative u okviru projekta “Transgranična zaštita regiona Serra Divisor (Brazil-Peru)”. Od jula 2004. do jula 2005. godine, 22 ilegalna kampa su uništena, 65 osoba (62 Peruanca i 3 Brazilca) je uhapšeno, a 6.000 m³ dragocenih drva je zaplenjeno i uništeno, zajedno sa kožama životinja i kornjačama.

Uprkos sve većoj intervenciji vlasti, situacija još uvek nije pod kontrolom i Ashaninka iz Terra Indígena Kampa na reci Amônia i dalje su ugroženi. Tokom poslednjih godina, sve veći pritisak peruanskih seča drveća čak je podstakao sukobe između indijanaca Amahuaka i porodica Ashaninka koje žive u zajednicama na peruanskom Alto Juruá. Ashaninka su objasnili da do sukoba dolazi jer se kompanije za seču drveća koje deluju na granici smanjuju teritorijalni prostor “nepristupačnih indijanaca”. Seče drveća koriste tešku mehanizaciju koja plaši divljač, a vatreno oružje radnika gura indijance koji žive “izolovano” prema ashaninka i kaxinawá selima raspoređenim s obe strane granice između Brazila i Perua.

Napomena o izvorima

Doktorski radovi Elicka (1969), Weissa (1969) i Bodlija (1970), kao i knjiga Varesea (1968), predstavljaju osnovne antropološke reference o Ashaninka. Ovi antropolozi su sprovodili svoja istraživanja u peruanskim selima. Nakon istorijskog poglavlja i karakterizacije životne sredine, Elick čitaocu nudi studiju o različitim aspektima indijanske kulture: aktivnostima preživljavanja, ishrani, materijalnoj kulturi, društvenoj organizaciji i kosmologiji. Tema kosmologije bila je glavni fokus Weissa, dok je Bodli više usmerio svoje istraživanje na odnose Ashaninka sa kolonizatorskim frontovima i životnom sredinom. Na kraju, Varese se fokusira na analizu istorije naroda. Pored ovih klasičnih radova, postoje i drugi tekstovi koji općenito predstavljaju kulturu Ashaninka, kao što je rad Graiga (1967), ili analiziraju specifične aspekte ove društva, kao što su aktivnosti preživljavanja (Denevan 1974).

Dokumentovanje o Ashaninka

Iako su Ashaninka smešteni u Peru podložni raznim studijama, antropološko znanje o ovom narodu u Akreu i dalje je veoma ograničeno. Izuzimajući nekoliko izveštaja Funai, etnografska literatura se svodi na opštu prezentaciju naroda koju je izradio Mendonça (1991) i tri magistarske disertacije. Woodward (1991), Mendes (1991) i Ioris (1996) su istraživači koji su se bavili ovom temom. Woodward je proučavao pesme i šamanizam među nekim porodicama u rečnim oblastima Amônia i Breu. Mendes je sproveo pionirsku etnografiju sa Ashaninka na reci Amônia, fokusirajući se na ritual piyarentsi. Ioris je istraživao grupu sa reke Envira i njihove odnose sa Funai i izolovanim indijanskim grupama u regionu.

Direktan kontakt
Upoznajte Apiwtxa – Asocijacija naroda Ashaninka sa reke Amônia. Da biste pratili na Twitteru: http://twitter.com/apiwtxa

Izvori

AQUINO, Terri Valle de; IGLESIAS, Marcelo Piedrafita. Ekološko-ekonomsko zoniranje Acre-a: zemlje i autohtone populacije. Rio Branco: s. izd., 1999. 179 str.
——- & IGLESIAS, Marcelo Piedrafita. “Regulacija zemljišta i politička organizacija Indijanaca Acre-a (1975/94)”. U: RICARDO, C. A. (ur.), Autohtoni narodi u Brazilu 1996-2000. São Paulo: Instituto Socioambiental, 517-528, 2001.
BENAVIDES M., Margarita. Samoodbrana Ashaninka u centralnoj džungli. Amazonija Indígena, Iquitos: Copal, v. 11, n. 17/18, str. 50-61, sept. 1991.
——–. Značaj i važnost metalnih alata za Ashaninka u centralnoj peruanskoj džungli. U: CAMACHO, Roberto Pineda; ANGEL, Beatriz Alzate (ur.). Meandri istorije u Amazoniji. Quito: Abya-Yala; Rim: MLAL, 1990. str. 287-302. (Kolekcija 500 Godina, 25)
BODLEY, John H. Socioekonomska adaptacija Campa. s.l.: Univ. of California, 1970. (Doktorska disertacija)
——–. Odložena razmena među Indijancima Campa. Anthropos, Beč: Anthropos Institut, br. 68, str. 589-596, 1973.
——-. “Transformativni pokret među Indijancima Campa istočnog Perua”, Anthropos, 67: 220-228, 1972.
BROWN, Michael F. & FERNÁNDEZ, Eduardo. Rat senki: borba za utopiju u peruanskoj Amazoniji. Berkeley, Los Angeles i London: University of California Press, 1991.
CASTELO BRANCO, José Moreira Brandão. “O Juruá Federal”, Revista do Instituto Histórico e Geográfico Brasileiro, Tomo especial, Volumen XI. Rio de Janeiro: Imprensa Nacional, 1922.
——-. “O Gentio Acreano”, Revista do Instituto Histórico e Geográfico Brasileiro, Vol. 207: 3-77. Rio de Janeiro: Imprensa Nacional, 1950.
CHIRICENTE MAHUANCA, Luzmila. Borba jedne žene Ashaninka. Ethnies, Pariz: Survival International, v. 17, n. 29/30, str. 210-214, 2003.
COMISSÃO PRO-ÍNDIO DO ACRE (CPI). Komisija Pro-Indijanac Acre-a: Proslava 22 godine istorije. Rio Branco: CPI-Acre, 2001.
CUNHA, Manuela Carneiro da; ALMEIDA, Mauro Barbosa de (urds.). Enciklopedija šume – Alto Juruá: prakse i znanja populacija. São Paulo: Companhia das Letras, 2002. 736 str.
DENEVAN, William M. “Preživljavanje Campa u Gran Pajonal-u”. U: Lyon, P. J. (ur.) Autohtoni Južna Amerika. Etnologija najmanje poznatog kontinenta. Boston i Toronto: Little Brown and Company, 92-110, 1974.
ELICK, John W. Etnografija Campa u dolini Pichis istočnog Perua. s.l.: Univ. of California, 1969. (Doktorska disertacija)
ESPINOSA, Oscar. “Los Asháninka: Guerreros en una historia de violencia”, America Indigena, LIII (4): 45-60, 1993.
——-. “Las rondas Ashaninka y la violencia política en la selva central”, America Indigena, LIII (4): 79-101. 1993.
ESPÍRITO Santo, Marco Antônio do. Izveštaj o putovanju u područje Indijanaca Kampa reke Amônia. Brasilija: Funai, mimeo, 1985.
FABIAN, Beatriz. Žena Ashaninka u kontekstu političkog nasilja. Amazonija Peruana, Lima: CAAAP, v. 12, n. 24, str. 287-315, jun. 1994.
FERNANDEZ, Eduardo. Da naša istorija ne nestane: svedočenja Ashaninca i Nomatsiguenga o kolonizaciji regije Satipo-Pangoa. Lima: Cipa, 1986.
FUNDAÇÃO DE CULTURA E COMUNICAÇÃO ELIAS MANSOUR; CIMI. Narodi Acre-a: Indijanska istorija zapadne Amazonije. Rio Branco: Cimi/FEM, 2002. 58 str.
GRAIG, Alan K. “Kratka etnologija Indijanaca Campa istočnog Perua”, America Indigena, vol. XXVII, 2: 223-235, 1967.
HVALKOF, Soeren. Priroda razvoja: perspektive autohtonih i kolonista u Gran Pajonal-u. Amazonija Peruana, Lima: CAAAP, v. 11, n. 21, str. 145-173, sept. 1992.
IGLESIAS, Marcelo Piedrafita. Nadoknada za ne-indijanske okupante u procesu regulacije autohtonih zemljišta: razmatranja države Acre. U: GRAMKOW, Márcia Maria (ur.). Demarkacija autohtonih zemljišta II: iskustva i izazovi partnerskog projekta. Brasilija: Funai/PPTAL/GTZ, 2002. str. 169-203.
——-. Osvetljena zvezda. Indijanska asocijacija i etnička mobilizacija među Kaxinawá sa reke Jordão. Federalno sveučilište Rio de Janeiro, Magistarska disertacija iz antropologije, 1994.
IORIS, Edwiges Marta. Funai, Campa i “Divlji Indijanci”: obrnuta zaštita. Rio de Janeiro: Nacionalni muzej-UFRJ, 1996. (Magistarska disertacija)
LECLERC, Frédérique. Šamanizam Ashaninka: srodstvo, duh i korišćenje biljaka. Pariz: Univerzitet u Parizu III, 1997. 119 str. (Završni rad iz antropologije)
MENDES, Margarete Kitaka. Preliminarna etnografija Ashaninka u brazilskom Amazonu. Kampinas: Unicamp, 1991. 349 str. (Magistarska disertacija)
——-. “Ashaninka sa reke Amônia na putu ka održivosti”. U: RICARDO, C. A. (ur.), Autohtoni narodi u Brazilu 1996-2000. São Paulo: Instituto Socioambiental, 571-578, 2001.
MENDONÇA, Simone Sussekind de. Kampa. U: GONÇALVES, Marco Antônio Teixeira (ur.). Acre: istorija i etnologija. Rio de Janeiro: NIndigenous Etnology/UFRJ, 1991. str. 77-112.
PIMENTA, José Antônio Vieira. Indijanac nije svako isti: konstrukcija Ashaninka istorije i politike. Brasilija: UnB, 2002. (Doktorska disertacija)
RENARD-CASEVITZ, France-Marie. Trgovina i rat u centralnoj šumi Perua. s.l.: Credal, 1991. (Istraživački dokument Credala, 221)
——–. Rat, nasilje i identitet na osnovu društava iz Amazonijskog podnožja centralnih Anda. Cahiers Orstom, Sér. Sci. Hum., v. 21, n. 1, str. 81-98, 1985.
——–. Istorija Kampa, sećanje Ashaninca. U: CUNHA, Manuela Carneiro da (ur.). Istorija Indijanaca u Brazilu. São Paulo: Companhia das Letras, 1992. str. 197-212.
RICCIARDI, Mirella. Nestajući Amazon. London: Weidenfeld i Nicolson, 1991. 240 str.
ROJAS ZOLEZZI, Enrique Carlos. O “saznati kada delovati”: Kalendar Campa Asháninka i godišnji ciklus aktivnosti. Anthropológica, Lima: s. izd., v. 10, n. 10, str. 171-190, 1992.
——–. Los Ashaninka un pueblo tras el bosque: doprinos etnologiji Campa centralnog Perua. Lima: Pontificia Univ. Católica del Peru, 1994. 362 str.
——–. Koncepcije o vezi između rodova: mitovi, ritual i organizacija rada u domaćinstvu Campa-Ashaninka. Amazonija Peruana, Lima: CAAAP, v. 11, n. 22, str. 175